Ако размишљамо о пиринчу, мислимо на Кину. Пиринач и порцелан имају миленијумску и интимну везу. Нема сумње да је то основа хране, али да ли неко зна више о овој житарици за коју се чини да је суверена храна света, способна да нахрани милионе људи?
Како се гаји, колико се производи, колико килограма се поједе по човеку, како је пиринач постао толико сјајан за кинеску културу? Све то и више, у нашем данашњем чланку.
Порекло и карактеристике пиринча
То је житарице, друга по производњи житарица на свету након кукуруза. Биљка, која припада породици трава, има фине и влакнасте корене, цилиндричну стабљику са чворовима и интернодијема, са наизменичним омотачем листова и зеленим до белим цветовима.
Постоји много врста пиринча, више од хиљаду сорти које се налазе у две велике групе или подврсте: сорта јапоница која се гаји у тропским и умереним зонама, са пуно скроба, и сорта индика која се гаји у тропским пределима.
Потом постоје краткозрнати, средњезрни, дугозрнасти, дивљи пиринач од целог зрна, а такође се може класификовати као лепљиви, ароматични и пигментирани, ау индустријском смислу постоје прокувани пиринач и брзи пиринач.
Пиринач у Кини
Узгајање пиринча у Кини сеже у прошлост, има говора о некима 10 хиљада година можда, у време легендарног цара Шенонга. Касније се кинеска цивилизација проширила дуж реке Јангце, са идеалном климом за узгој пиринча.
У почетку, само најбогатији су могли да конзумирају пиринач, али касније, у доба династије Хан постао је популаран свакодневни оброк. Истина је да је успех пиринча и поред свега лако се чува и кува, и када се комбинује са другим азијским класиком, сојом, постаје основна исхрана.
Дакле, успех или неуспех у узгоју пиринча био је и још увек је кључ за здравље нације. Све може довести до пуних стомака или застрашујуће глади, а све ово су кинески људи већ искусили током времена.
Дакле, технологија примењена на узгоју пиринча такође је била и јесте важна. Нарочито онај који има везе са наводњавањем земљишта како би се одржао ниво воде на пољима, званим пиринчана поља. Пиринчу је потребно пуно воде да би расла а биљка овако толерише велики раст, много више од осталих. Наводњавање се користи на 90% поља пиринча да би се повећало.
Генерално дубина пиринчаног поља је 15 центиметара а ниво воде се контролише ножним пумпама још од времена династије Сонг. Ова пиринчана поља су углавном изграђена на терасама, да би се на тај начин искористила највећа количина површине. Видели смо их на фотографијама и документарним филмовима, прелепим степеничастим, уским пејзажима заобљених линија који грле планине. Идеалан начин да искористите кишу.
Узгој пиринча, наравно, није својствен само Кини, јер расте свуда где може добити воду. Да заиста, 28% пиринча на свету узгаја се у Кини у милионима хектара земље. Семе се сади око априла и гаји у септембру, а на југу, где је довољно топло, гаји се два пута годишње, између марта и јуна и између јуна и новембра.
Узгајање пиринча у Кини
Пиринач расте из семена који се чувају заштићени у мирним водама. Тако тако после 40 дана боравка пребачени су на пиринчано поље. Постоје делови Кине у којима се риба, шаран и златне рибице додају на ова пиринчана поља, тако да једу инсекте који могу да заударају на усев. После се узгаја пиринач и једе се и риба.
La жетва Укључује исушивање необрађене рибе, чекање да се пиринач осуши, а затим резање и стављање у махуне. Затим се зрно одвоји од стабљике и остави да се осуши. Једном осушени листови се одвајају од сламе. Све ово некада се радило ручно и било је веома тешко, али на срећу временом су механизовани мада може бити да у одређеним областима још увек има пуно ручног рада.
Али Која је употреба пиринча у Кини? Конкретно, лепљиви пиринач расте на југоистоку земље, то је пиринач који се лепи када се кува и који је у паковањима умотан у лишће бамбуса. Заправо, мора се имати на уму да је пиринач уопште а неутралан састојак кинеске кухиње и да његово присуство појачава слаткоћу или укус осталих јела. Служи за пуњење стомака и омекшавање осталих укуса.
Скроб добијен куваним пиринчем вековима се користи у темељима зграда, као малтер елемент. Такође се од лишћа биљке користи папир, папир од пиринча, а млевена зрна постају пиринчано брашно правити резанце.
Дакле, у основи користи цела биљка. А да не помињемо да ферментација пиринча такође резултира вина и жестока пића неколико…
Али шта је са рижиним послом? Истина је да кроз време увезени пиринач у Кини је пао у цени, па је пољопривреда на сиромашном земљишту постала неконкурентна.
Овај тренд се убрзао јер су таква земљишта такође потребна за индустрију и становање, тако да су равне обрадиве површине све мање и мање. На врхунцу узгоја пиринча, средином 70-их, пиринач је сакупљен на 37 милиона хектара, да би достигао 31 током 90-их и око 30 милиона пре десет година.
Иако је тачно да је пиринач основни састојак кинеске кухиње, у неким деловима земље је пшеница важнија, на пример на северу. И иако је пиринач у националној исхрани, тачно је да његов значај се смањује у последњих петнаест година. Званични подаци то показују потрошња пиринча по становнику је опала са 78 килограма годишње у 1995. на 76.5 у 2009.
Комшије попут Бурме, Вијетнама, Камбоџе или Тајланда такође производе пиринач и продају га Кини, па Кина није само велики произвођач већ и огроман купац. А у будућности ће бити још више. Увози и извози, иако је пиринач који Кина извози средњег до ниског квалитета. Од 2004. године влада је субвенционисала и укинула порез на пољопривреду.
Кина је гигант и као таква, са популацијом која расте из године у годину око 13 милиона, мораће да произведе бар 20% више пиринча до 2030. године. Само на тај начин моћи ће да задовољи унутрашње потребе за пиринчем по глави.
Неће бити лако, мање је обрадивих површина, недостаје воде, постоје климатске промене, недостаје радне снаге, расте потражња за потрошњом висококвалитетног пиринча, на штету других сорти ... и наравно, проблеми као што су генетска ускост зрна, прекомерно ђубрење, прекомерна употреба пестицида, старост структура за наводњавање које су се понекад одржавале, али нису увек ажуриране, итд.
То је историја пиринча у Кини.
То је кул