Тело може да говори гестама које су често свесне, а понекад и не. Већина геста су универзални, али неки се разликују у зависности од региона.
У грчки свакодневни живот гестови су имали посебно симболично значење, које су сви разумели и које су имитирале друге културе попут Римљана.
У време перикула баш као и данашњи Грци, да би рекли не, дигли би главу уназад и подигли браду.
Када су се двоје људи срели да се поздраве, подигли су десне руке, није био обичај да се поздрави пољупцем.
Руковање је било свечана обавеза, углавном резервисана за верска дела.
Одобравање у позоришту и у Скупштини до данас се није променило, испољено аплаузом и овацијама, кад му се није свидело, ширили су се звиждуци и нескладни поклици.
Да би рекли да су срећни, пуцнули би прстима подигнутим рукама, уместо да би их исмевали или исмевали, показали би их средњим прстом (средњи прст или већи), а остали прсти би били савијени.
Где се више гестова вежбало било је у ритуалима, у религији је испљувано одвраћање од злог или лошег предзнака.
Једна од ствари коју Грци нису желели да покажу било је тужно лице, или кад су заплакали, или ако су осећали да им се ближи смрт, покрили су им лице набором хаљине. Покрили су лица од срама и да не би показивали тугу другима.